- Стратимировићи су једна од најстаријих српских племићких породица – каже Драгомир Ацовић, председник Српског хералдичког друштва. – Митрополит некад карловачки Стратимировић припадник је ове лозе. У Београду, позната племићка фамилија су Околичањи. Јован Јовановић Змај био је племић. И Шандор Петефи који се, иако крштен као Александар Петровић, ипак сматрао Мађаром. Књижевник Иво Војновић био је виђенији човек свог доба и имао је титулу грофа од Ужица.

Изданци племићких лоза били су и Љубибратићи од Требиња, барони Рајачићи од Бриња, обе гране породице Будисављевић од Приједора… Стјепан Митров Љубиша имао је титулу племића. Ту су и Стојановићи од Лацунаша, чувена породица филолога Решетари… Бароница Бајић, удата за грофа Кеглевића у Аустрији, недавно је умрла, чиме је ова лоза угашена.

- Како у новије време српско племство није имало статус класе или сталежа ми, нажалост, немамо формална и правна документа која дају одговор на питање ко се сматра(о) племством – каже Драгомир Ацовић, председник Крунског савета Србије. – Извесно је да се племство у Србији развијало у оквиру Угарске или светог Римског царства, касније Аустрије и у саставу Венеције или Русије. Обично покушавамо да говоримо о остацима или преживљеним траговима средњовековне властеле која и не зна да је племство.

Историјски гледано, само су четири хришћанске породице Турци признавали као изворно српско племство. То су, по речима Ацовића, Рашковићи који су насељавали Стари Влах, Карапанџићи из Неготина, Зимоњићи из Гацког и Караџићи који воде порекло из Кривошије. Њих су и надобудни Турци признавали као наследне уживаоце одређених привилегија.

- Олигархијско племство представљале су породице које су припадале локалној власти у малим градовима државама, Улцињу, Бару, Котору, Будви, Рисну – каже Ацовић. – Паштровићи су уживали статус племенских заједница, али су касније, у зависности од признања великих сила, признати као племство. Которски племић у Дубровнику био је “нико и ништа”, као и дубровачки у Мађарској.

Њихов положај био је веома компликован, а највише потреса осетили су када је Аустрија наследила Венецију у јадранском приморју и извршила ревизију племићког статуса. Ми у Србији, по речима Ацовића, осим потомака свих категорија имамо и досељеног племства. После Првог светског рата, због прилива руских емиграната, Србија је била земља са највише племства у Европи.

Титуле су одувек стварале конфузију, не само код нас. Племство без титуле сматра се нижим, а зависно од традиције постоје разлике и у називу. Неки су са предиктом “де” или “фон”. Једна улица у Београду носи име Виловског, иако се он презивао Стефановић. Име је добио од титуле Вилов која је у предикту добила облик Виловски.

- Најнижа титула вишег племства је барон, што значи слободан човек – каже Ацовић. – Кнез Матерних је лансирао двосмислену крилатицу: “Човек почиње са бароном!” И међу Србима било је прилично барона. Познат је барон од пшенице и језера који је живео крајем 17. века. Зна се да је био судија племства. Титуле барона додељиване су и захваљујући војној служби. На основу прописа Аустроугарске, свако ко је одликован орденом Марије Терезије, уписивао се у племство, а ако напише и захтев добијао је титулу барона. Стеван Книћанин тако је постао барон. У Србији је било између 50 и 80 барона. Гроф је изузетно висока титула и мало породица је има. Србија се и по грофовима може подичити. Господин Ацовић каже да их је око двадесет што је висок европски просек. Најпознатији грофови су Чарнојевићи, Бранковићи, Милорадовићи, Ивељићи, Нако, Владисављевићи, Пуцићи…

- Већина родова који се у нашој јавности помињу као грофовски или није разумела статус предака, или тврди нешто што је тешко доказиво – каже Ацовић. – Пример су граничарске породице које су били племићи, али нису имали титулу. Место Светозар Милетић цело је насељено сиромашним племством. Мађари су им дали статус у замену за новац који су им дуговали. Да као најамници не би радили добили су земљу, па је ово место данас крцато племићима. Трансилвански кнез, у једном дану, у племство је претворио 7.000 војника којима је дуговао плату.

Наспрам “нових племића” не само код нас него и у Европи, стајало је право племство које увек држало до порекла. Француска породица Де Куси никада није хтела да прихвати племићку титулу, јер су сматрали да је њихово име довољно. Од њих потиче и песма: “Нисам ни војвода, ни гроф, ни барон, мени су равни само краљеви…”

СРПСКА КРУНА

ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИК Александар Карађорђевић припада засебној категорији династа, роду који ужива суверенитет. Сматра се да само династи могу бити извор почасти и стварати ново племство.

- Онај ко је суверен може да пренесе своја суверена права, да озакоњује ванбрачну децу, кује свој новац, држи своју војску и ужива право престола – каже Ацовић. – Осим владара, код нас такав прерогатив имала је италијанска породица Одсескалки, која је имала право великог палатината као војводе од Срема. Титула племића стиче се чином рођења или правом прирођења (ступањем у брак).

Ово право односи се на жене, које су удајом стицале титулу мужа. То није аутоматско, него право са посебним актом. Мушкарац женидбом титулу не стиче, осим посебном вољом. Принцезе статус губе удајом. Јелена, ћерка краља Николе, удајом за Романова постала је руска велика кнегиња.

ДАНАК ПОРЕКЛУ

ПРСТЕН са иницијалима Л. Х., тестамент и дрвени сандук било је све што је Мари Хребељановић-Лазаревић, последњем потомку кнеза Лазара, остало када је после Другог светског рата, из изгнанства, стигла у Београд. Магистар биологије, жена великог интелекта и тужне судбине, којој су припадале улице и читави квартови у Истанбулу, имовина у Малој Азији, фабрике и оранице у Анадолоји, живот је окончала као подстанар, издржавајући се од часова енглеског који је предавала деци. Сахрањена је негде на Новом гробљу.

Кнегиња Мара Хребељановић, једна је од малобројних аутентичних српских аристократа, која је као по неписаној судбинској неправди, платила данак пореклу.

Виолета ТАЛОВИЋ, 11.11.2005 18:03:52
http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=10&status=jedna&vest=81714&datum=2005-11-11

На 800 страна и са око 3.000 илустрација, грбова, амблема, регалија и портрета, Драгомир М. Ацовић у књизи “Хералдика и Срби” бави се истраживањем појаве, улоге и места хералдике у српској историји, као и односом Срба према грбовима.

Многи ликовни материјали у књизи Ацовићево су ауторско дело. Књига “Хералдика и Срби”, чији је издавач Завод за уџбенике и наставна средства, проглашена је и најлепшом на Београдском сајму.

Предмет хералдике је проучавање настанка, развоја, правила и праксе израде грбова.

Хералдика је део европске баштине, а да ли је она део и српског историјског наслеђа, питање је које се често поставља.

Код нас постоји уврежено мишљење да Срби немају хералдику, да се тек у назнакама појавила у средњем веку, затим нестала, да би се у новије време јавила у форми државне хералдике.

Историјски феномен

“Ово је покушај да се покаже да то баш и није тако, да постоји један значајан континуитет, истина не стално у истом облику, не стално у истој форми, не стално у истом интензитету али да је хералдика код Срба и као традиција и као пракса присутна више стотина година”, рекао је аутор књиге “Хералдика и Срби” Драгомир М. Ацовић.

У књизи је посвећена пажња хералдици међу Србима од 16. до 19. века, у периоду који је до сада најмање истраживан и публикован, као и обнови српске хералдике као феномену и институцији васпостављања државности.

Дата је и анализа најчешћих мотива и тема, које су за хералдику код Срба од изузетног значаја попут крста са оцилима, двоглавог орла, крина, лава и грифона.

Ацовић не износи само један општи преглед хералдике, већ и темељно истражује сложени међуоднос једног историјског феномена и српског народа.

“Ова књига је и једна својеврсна историја Срба виђена кроз медиј који је можда апартан, можда део једне игре, међутим који је итекако одраз трагова идентитета једног народа и том смислу ова књига представља једно капитално, рекла бих помало барокно дело, односно дело какво је данас тешко замислити да неко пише”, истакла је професор доктор Смиља Марјановић-Душанић.

Сам аутор поставља низ питања на која, како каже, сам не зна одговоре, али се нада да ће обиље података у књизи послужити као путоказ или основ некој новој генерацији истраживача, заљубљеника у хералдику.

Изворhttp://www.rts.rs/page/stories/sr/story/16/Kultura/48606/%22Heraldika+i+Srbi%22.html

Круна на застави и двоглави орао на грбу су симболи суверености Србије! Круну у грбовима имају и Мађарска, Бугарска, Црна Гора и Руска Федерација, а такође су републике Атеиста у Србији је свега 0,5 посто, и не мислим да њих вређа помињање Бога у нашој химни После пола века комунистичког мрака и натурених бољшевичких знамења, вратили смо се симболима који оличавају нашу државност и традицију У Скупштини Србије данас се усваја Закон о употреби државних симбола. Три године после доношења Устава, којим су утврђени застава, грб и химна, закон је стигао на ред. Драгољуб Ацовић, један од водећих српских хералдичара, сматра да се овим законом Србија коначно, „после пола века комунистичког мрака и натурених бољшевичких знамења, вратила старим симболима, који који оличавају њену државност и традицију”.

Иако су државни симболи већ три године у свакодневној употреби, чини се да некима у овој земљи и даље смета круна на застави или двоглави орао на грбу? – Та се питања стално понављају. Као када бисте понављали непрекидно да су два и два четири, тако и неки медији, међу којима једна телевизија посебно предњачи, стално инсистирају на томе да је Србија по уставном решењу република, и да не треба да има монархистичка знамења на грбу и застави. То су бесмислице, јер круна је симбол суверенитета и наше традиције. Крст на њеном врху означава нашу веру и сједињење са Богом и ни у ком случају круна на грбу и застави не означава државно уређење.

Противници садашњих државних знамења управо то приговарају грбу и застави: да представљају монархију у држави која је република. – Сви који дају такве приговоре требало би претходно да се информишу колико је земаља са монархистичким знамењима у државним грбовима, а које нису краљевине. Навешћу вам само неке: круне у својим званичним државним симболима имају Бугарска, Мађарска, Црна Гора, Албанија, Руска Федерација… Двоглави орао је такође симбол традиције. То је древно знамење и код Срба је део традиције Ромејског царства, односно Византије, и у наше културно наслеђе долази са Стефаном Првовенчаним, првим српским краљем. Двоглави орао се налази и у грбовима неких држава које немају хришћанску традицију, попут неких индијских држава на пример. Садашњи грб Србије, који је пре три године утврђен Уставом, а сада и законским решењима, створио је 1882. године Стојан Новаковић и као такав био је у употреби до 1918. и стварања Краљевине СХС. Грб Србије је настао спајањем два грба – крста са оцилима и сребрног двоглавог орла. Тај основни део грба прате круна и краљевски огртач са поставом од хермелина. Краљевски огртач је као симбол иначе јако важан, јер је његова спољашњост пурпурна, а то је боја краљевства, што има утемељење и симболику у давној историји, када се сматрало да је особина хермелина да ће пре да се убије него да се испрља! То је симболизовало обавезу власти да буде увек чиста и потпуно непорочна.

Предмет јавне расправе у медијима је и химна Србије „Боже правде”, којој се замерају текст, јер наводно вређа осећања атеиста, као и чињеница да није писана за свечану песму државе већ за оперски либрето. – То су све бесмислице и неутемељени изводи, који потичу од делова друштва којима смета све што је српско и традиционално! Тачно је да је „Боже правде” настала као део либрета за оперу „Маркова сабља”, која је премијерно изведена 1872. године, у част пунолетства краља Милана Обреновића, али ту не видим ништа спорно. Песма, чији је текст написао Јован Ђорђевић, а музику компоновао Даворин Јенко, врло је брзо ушла у народ и постала опште прихваћена као химна. Подсетићу вас да је и немачка државна химна део опере коју је компоновао Јозеф Хајдн још 1797. године, и то Немцима нимало не смета – напротив! Питам се зашто би онда сметало нама? Што се тиче коментара да помињање Бога у химни смета атеистима и да им чак вређа осећања, могу само да кажем да је то смешно, јер по званичном попису у Србији има свега 0,5 посто становника који се изјашњавају као атеисти, и не верујем да се ико од њих налази увређеним текстом химне која говори о љубави према држави и правди.

Законом ће коначно бити утврђено на који начин и у којим приликама застава и химна могу да се користе.

- То се чак више односи на заставу него на химну, јер смо до сада имали прилике да видимо да се застава, чак и на неким државним институцијама, постављала на разне начине, некад је чак и додиривала тло, а то ниједна застава на свету не сме! Морамо се као друштво и нација научити да поштујемо и користимо симболе своје земље, јер они носе наш идентитет и нашу историју.

С. Миловановић